СУСРЕТ СА ПРЕЦИМА

   Међу три Чађана и једним Французом био је и доктор за фосиле који је мрмљао. «Морате бити радознали и пипати све што лежи на земљи», рекао је за Newsweek. «Ако је ту кора, онда је могуће да има и кост унутар». Уобичајен поступак је узети метлицу од гранчица и обрисати песак у ашов, који затим треба просејати кроз окно. Али овог јутра му није требала метла. «Угледао сам кору са два реда зуба», рекао је. «Сва је била црна, и у први мах сам помислио да имам прасећу вилицу. Тада сам је окренуо и угледао очне дупље, и помислио `то је оно што тражим'».

   Шта више, оно што су пронашли ловци фосила, радећи под надзором ексцентричног палеонтолога са Појтеровог универзитета (University of Poitiers) Мајкла Брунета (Michel Brunet), била је лобања која је представљала не историју, већ напад на историју уназад пар милиона година. Оно што је на први поглед изгледало као крмећа чељуст, сада је познато као Sahelanthropus tchadensis, са надимком «Toumai»: «нада у живот», у дијалекту.

   Као што је објављено недавно у ревији Nature, налазачи Томаија, једнако као и њихова мистерија, започели су своју еру: пре око 7 милиона година (најближа лобања је стара релативно безазлених 2,5 милиона година). Али оно што узбуђује палентологе је овај гига-пра-преран атрибут: најуочљивија је релативна глаткоћа лица, више модерног изгледа него и упола млађи фосили. «Ово је најспектакуларније откриће у последњих 70 година», каже Данијел Либерман (Daniel Lieberman), палеонтолог са Харварда (Harvard). «Оно што гледамо је можда тако блиско претку шимпанзе и човека, да то пре никад нисмо видели».

   Или можда то није наш предак уопште, већ нека еволутивна линија давно, давно изван свог времена. Док се палеолонтолози слажу да шимпанза и Homo sapiens деле истог претка, постоје неслагања о удаљености тог претка од људи. Уместо еволуције попут оне приказане у књизи из 1950. са развојем од шимпанзе преко пећинског човека па до Тонија Кертиса, многи палеолонтолози верују да су праљуди настали из бројних различитих линија, од којих су све исчезле осим наше. Такав начин приказивања еволуције људи мање личи на дрво, а више на сложени жбун. «Можда Томаи указује да има много различитих врста хоминида који су репродуктивно изоловани», каже Дон Јонсон (Don Johanson), који је открио 3 милион година старе кости «Луци» 1974. године, и један је од оних «чупавих» теоретичара.

 По тој теорији, претходно славно откриће као што је Луци (која је ходала усправно, али је имала њушку шимпанзе), или 2 милиона година стар Homo habilis (наглашене ивице обрва и равног лица) који се неће наћи у развојном низу, али су заједно кандидати за за принципијелну игру «преживљавања». Нису сви купци те чупаве теорије. «То је палеонтологија Досијеа X» која је без пропратних доказа, каже ловац на фосиле Тим Вајт (Tim White) из Берклија, универзитета у Калифорнији.

   У сваком случају, Брунетово запањујуће откриће нам открива доста тога. Лобања је скоро комплетна – по себи је нешто као чудо. Мада је Тумаијев мозак величине данашњег шимпанзе, лице је готово глатко, класичних људских црта. Дугих обрва, чак и за мушкарца, подсећа на касније хоминиде, а очњаци су мањи од оних у шимпанзе. Иако Брунетова екипа није пронашла трагове скелета, облик лобање наводи научнике на закључак да је Тумаи ходао на две ноге.
Има једно питање које нам лобања Тумаи намеће. Можете убости виљушку у теорију да су преци људи базали источном Африком до пре пар милиона година. То је «Прича источне стране» по којој су пред-људи настали када су тектонске силе формирале Rift Valley (Напуклу долину) пре 5 миилиона година. Док су шимпанзе на западној страни дебљале и уживале у својим шумама изобиља, њихова несретна браћа су била жртве једне растуће збрке и суве климе, која их је натерала да еволуирају. Тумаију претходе формације из Напукле долине пре више од милион година, што значи да научници морају размотати процене о времену када су се људи почели одвајати од мајмуна.

   Више од 20 година 61-годишњи Брунет је пркосио уобичајеном здравом разуму тражећи фосиле хоминида на свим оним претпостављеним погрешним местима. Након погрешног старта у Пакистану и Камеруну прешао је у Чад. Сматрана данас безукусна као и интернет приходи, пустиња Ђураб била је огроман базен окружен свежом водом језера препуних сада изумрлим врстама риба и сисара водоземаца. Околне сподобе су нејасно личиле на данашње жирафе и прасад која су пасле траву и лишће. То је управо она врста места која би пра-људи вољели, ако је и један некад живео ту. Брунет жарко верује да јесте. «Прича источне стране говори да је савана створила човека», рекао је Брунет за Newsweek. «Али они најстарији су живели у шумској фауни».

   Када је Брунет стигао на поприште 1994, упознао се са пешчаним динама ношеним тешким пустињским тлом, протканим фосилима, као са неком врстом преисторијског црепа. Једно од најбогатијих налазишта било је ТМ266, које је истражено 1997, и сматрано таквим четири године касније, када је покретни песак могао открити више. То је прича о погађању успеха. «Брунетов рад је попут тражења игле у стотинама стогова сена», каже Жак Коргин (Jacques Corgin), француски амбасадор у Чаду. «Да бисте пронашли оно што су они нашли треба вам la baraka (срећа)».

   Чудно, то није бјило пре септембра, два месеца након што је његов тим открио лобању, да Брунет лично први угледа Тумаи. Након што је његов тим ископао лобању, умотао ју је пажљиво у тоалетни папир и упутио кући. Након три дана стигли су у Нђамен, главни град Чада, и телефонирали Брунету. Откриће је убрзо постало прича у Нђамену за коју је чула француска штампа. Процурила је слабу контролу, којом је Брунет чувао недељама.