81 cm је висина до рамена Ирског вучјака, највишег пса;

       15 cm је висина Чихуахе, најкраћег пса;

       329 г.п.н.е. је настала Салуки, најстарија позната сорта;

       1800. се појавио Бостонски теријер, први чисто амерички пас;

       420 је врста познатих сорти паса;

       400 милиона паса има у свету;

       400.000 је вукова у свету;

       165.790 је пријављених Лабрадора у САД – најбројније сорте.

Три студије представљене пре неколико месеци у ревији Science, разрешиле су сва та питања. Први прилог био је о томе где се десила трансформација вук-пас. Биолог Jennifer Leonard из Смитсонијан националног музеја историје природе у Вашингтону, и њени коаутори скупили су остатке паса закопаних у Северној, Централној и Јужној Америци пре Колумба (што значи пре мешања са европским псима) и узели узорке њиховог митохондријског dna, или mtdna, који је следио само преко мајке. Ако су ови антички амерички пси настали локално, њихов mtda би морао бити сличан са америчким вуковима. Уместо тога, био је близак оном модерних еуроазијских паса. Закључак: прелазак од вука ка псу се дешавао искључиво на еуроазијским просторима. Када су први људи, источно-азијци, стигли у Северну Америку, они су довели своје нове домаће псе.

То се такође слаже са делом Peter Savolainien-а из Стокхолмског Краљевског института за технологију. Саволајнен и његове колеге су узели mtda такође – у овом случају да виде колико генетичког материјала ће се разликовати унутар псеће популације. Испоставило се да животиње из Источне Азије имају највише варијација, што сугерише да је mtda ове групе кружила најдуже и имала највише времена за гранање у различите подтипове. Вероватно су, према томе, пси настали тамо.

Упоређујући псећи mtda са mtda вука, Саволајнен и његове колеге су такође могли проценити када су се те промене десиле. Почињући са одређивањем фреквенције мутација mtda и бројањем узорака, закључили су да генетичко гранање почиње пре 150.000 година, ако су три вучије фамилије укључене, или пре 400.000, ако је цели процес започео са само једном фамилијом.

Коначно, ту је и питање шта је учинило људе и псе нераздвојним пријатељима. Користећи развоврсне експерименте понашања – већином заснованих на тражењу хране скривене у мирисним кутијама – тим предвођен антропологом Brian Hare-ом из Харварда, упоређивао је способности вукова, одраслих паса и штенади да препознају суптилне знаке људског понашања. Обоје, штенад и пси су показали таленат за налажење хране помоћу невербалних сигнала истраживача – чак понекад толико суптилне као што је зурење у скровиште. То није изненадило Nicholas Dodman-а, директора Клинике за понашање животиња на универзитетској школи ветерине Tufts. Додман каже да пси могу читати «поглед, израз лица, набор мишића». Вукови, напротив, су глупи кад дође до читања таквих сигнала – закључујући да су те црте настале током припитомљавања.

Нису све мистерије о псима разјашњене, наравно, па су Харе и остали природњаци покушали да направе тестове који би још дубље завирили у моћ псећег разумевања. И генетика оштри своје алатке тражећи снажније пробе гена – на крају, да би бар комплетирали псећи геном. Љубитељи паса, у међувремену, не маре много за начин ове транзиције – толико дуго док је имају.