Отрови: Чега се плаши Запад?

Отров који је толико плашио Лондонце почетком 2003. био је природни токсин, семе веома отровног Ricinus communis-а, које се може узгајати широм света. Око милион тона зрна се производи годишње за уље, углавном индустријско мазиво. Између 5% и 10% остатка је рицин. Зато је терористима лако добити тај токсин. Мада је добијање чисте и опасније супстанце тешко, побољшане верзије су доступне многим кухињама. Махуна се закопа у прах и раствори, затим суши па кристализује.

Нема антидота за рицин, који удахнут у малој количини може проузроковати смрт у року од 36 до 48 часова. Према Philippe Pouletty, водећем човеку удружења националне индустрије France Biotech, могућ је развој третмана сличног оном након уједа змије. Трошкови би достигли цену борбеног млазњака.

Док се стручњаци слажу око потребе за антидотом, нема слагања о вакцини, јер рицин није заразан и тешко се може употребити као оружје за масовно уништавање.
Рицин може бити инхалиран, дат инекцијом, или у храни. Стручњаци за био-тероризам верују да би тровање јела или пића, био вероватнији избор за убице, док постоје смртоноснији гасови од аеросолног рицина.

Друга могућност за терористе је употреба рицина заједно са другим аеросолним токсинима, јер удисање првог оштећује плућа, олакшавајући другим патогенима инфекцију. Рицин би се могао мешати са гасом – цијанидом, VX, GA (табун), или GB (сарин) – и распршити по становништву, или трупама. Све док вакцина или антидот нису доступни, претња остаје.