Шта је Фројд погодио / What Freud Got Right

Фебруар 2003.

Забавне су се ствари дешавале са Фројдом након првих открића физиологије: дубље истраживање физичке структуре мозга давало је подршку неким његовим теоријама. Сада једна мала, али утицајна група истраживача користи његов начин увида као водич за будућа истраживања; они чак имају и журнал, Неуропсихоанализа, основан пре три године. «Фројдови увиди у природу свести са нај напреднијим схватањима неуро науке», пише Антонио Дамасио, водећи неуролог на Универзитету Ајова колеџа за медицину. Приметите да се Дамасио не позива на психоана-лизу, нити на Едипов комплекс. Уместо тога, рад напредује на фундаменталном нивоу где се рађају емоције и примитивне страствене жудње у сенци снова.
Иза основних анималних инстинкта за тражењем хране и избегавања бола, Фројд је идентификовао два извора психичке енергије, које је назвао нагони: агресивност и либидо (касније и сексуалност, која укључује жељу за стимулацијом и постигнућем). Кључ његове теорије је да ови несвесни нагони обликују наше понашање без утицаја наше будне свести; они се појављују, тешко прерушени, само у нашим сновима. Рад у подручју психологије и неурологије током последњих пола века сводио се на умањење улоге универзалних несвесних нагона, уместо којих је фокус стављан на рационалне процесе свесног живота. У међувремену, снови су срозани на неку врсту менталне статике. Али, истраживачи су пронашли потврду стварне егзистенције фројдових нагона у лимбном систему, примитивном делу мозга који ради углавном испод хоризонта свести. Сада често призиван као и емоције, модерни опис нагона се сажима у пет: бес, паника, одвојена туга, жудња и варијација либида понекад називана тражење. Фројд је наговестио ова открића 1915. када је писао да нагони потичу «из унутрашњости организма» да би одговорио на захтеве постављене уму «као последици његове везе са телом».

Године 1980. Jaak Panksepp, неуро биолог из Бовлинг Грин државног универзутета у Охају, заинтересовао се за места близу кортекса позната као област ventral tegmental, која код људи лежи управо изнад линије косе. Када је Panksepp стимулисао одговарајућу регију миша, животиња би њушкала ваздух и ходала около, као да је нешто тражила. Да ли је то глад? Не. Миш би одшетао равно од тањира са храном, или од било којег објекта који би Panksepp могао замислити. То ткиво мозга изгледа узрокује општу жељу за нечим новим. «Оно што сам видео», рекао је, «је потреба да се нешто учини». Panksepp ју је назвао тражење.

Неуро психологу Марку Солмсу из Универзитетског колеџа у Лондону, то звучи као либидо. «Фројду је требала нека врста опште, сласне жеље за тражењем задовољства у свету објеката», каже Солмс. «Panksepp је као неуролог открио оно што је Фројд открио психолошки». Солмс је проучавао исту регију мозга у свом раду о сновима. Од 1970-их, неуролози знају да снови наступају за време фазе спавања познате као REM (rapid eye movement) ― брзи покрети ока ― који су придружени примитивном делу мозга познатом као pons. Према томе, они снове држе за феномен ниског нивоа, односно нешто што нема већег значаја за физиологију.

Када је Солмс завирио у њих, узгред, испало је да је кључна структура умешана у спавање заправо суштинска, иста она структура коју је Panksepp идентификовао као седиште емоције «тражења». Снови, чини се, имају заједничко порекло са либидом ― управо онако како је Фројд веровао.

Фројдова психолошка мапа је можда оштећена на много начина, али се такође десило да је остала нај кохерентнија и, са становишта личног искуства, то је значајна теорија ума. «Фројда би требали сместити у исту категорију са Дарвином, који је живео пре открића гена», каже Panksepp. «Фројд нам је дао визију менталног апарата. Ми о томе требамо разговарати, развити га, тестирати». Можда то није ствар доказивања јели Фројд у праву или није, већ завршавања посла.