 |
Једначина креативности / Solving For Creativity |
|
|
Кина има једну од највећих интелектуалних традиција у свету. Зашто онда не произведе и звездани математички ум? |
||
| Ли Јунфенг, расчупан 23-годишњак, широка лица, који је стекао докторат на једном од најбољих кинеских универзитета, има проблем. Док седи у својој оронулој спаваони и разговара са колегама студентима о њиховим сновима у будућности, каже: «увек завршавамо у дискусијама са овим сјајним људима». Звечао је са листама великих умова који су током историје решили неке од највећих математичких мистерија. Њихова имена су америчка, француска, њемачка, али нису кинеска. «Ми не разговарамо о кинезима», Ли каже «то је чињеница. Ми их немамо тако славних». | ||
|
Нагласак на пуком учењу резултирао је у деривату истраживања са малим ризиком. |
То је проблем који узнемирава неке од најсјајнијих кинеских умова: зашто је Кина тако далеко од остатка света у математици? Након свега, то је земља са дугом интелектуалном традицијом, она је пронашла абакус и можда познавала Питагорину теорему пре Питагорејаца. Сигурно је да ученици кинеских средњих школа засењују свет веома високим резултатима на стандардним тестовима и златним медаљама на Међународној Математичкој Олимпијади. Али се чини да они у тој школи достижу и свој врхунац. Допринос кинеских ђака модерним математичким истраживањима је практично ништаван, кажу академици, а чак и оптимисти сматрају да им је земља нејмање десет година иза савременог доба. | |
|
Кинески тим, победници Интернационалне Математичке Олимпијаде 2002. у Глазгову, заједно са такмичарима из БиХ. Пети с лева је Славко Брдар, добитник сребрене медаље. |
Само један математичар који је био пореклом кинез је добио Фиделову
медаљу, која значи Нобелову награду у математици, у њеној 70 година дугој
историји. А тај човек, Јау Шингтунг (Yau Shingtung), је међу оним
најзабринутијим. Сада професор на Харварду, он је запрепаштен након
разговора са кандидатом из чувеног кинеског универзитета. «Студент тог
нивоа, па ја му не бих дао ни диплому», рекао је. «Нисам песимиста, али
они имају проблем». Многи од кинеских водећих умова верују да проблем лежи у образовном систему Кине, који се састоји у надметању тестовима и оценама. Основно и средње образовање наглашава пуко меморисање, не толерисање грешака и на крају третирање креативних као одметника ― један лоше урађен тест на почетку живота може уништити ученикове шансе за колеџ. На нивоу доктората, то резултира у рад са ниским степеном ризика, у деривате истраживања. «Када студент ступи на универзитет ми морамо мењати његов начин размишљања», жали се Баи Фенгшан, други водећи човек на одсеку за математику у Кингхуа, кинеском ПМФ. «Важна ствар је креативност, али зато што се морају усредоточити на испите, студенти троше превише времена на праћење правила.» У исто време, кинески школарци нерадо иду по савет, или критику, код страних колега. У Француској, Њемачкој, САД и многим другим математичким супер силама, интернационални преглед истраживања је стандард. У тако специјализованим подручјима то је једини начин проласка кроз критике и вредновања. Али кинески ђаци се опиру таквој пракси, и то не само због државног скептицизма према страном мешању. Они на власти, који одлучују како оцењивати истраживања, обично су старији, укопани професори, често управо они који би највише изгубили отварањем система. Па тако, углавном, кинески универзитети просто саопштавају бројеве публикација које је неко објавио, када дође време за промоције. Коначни резултат је да кинески школарци објаве више медиокритетских, а мање генијалних радова. Та просечност може покварити технолошке амбиције Кине. Земља се нада да ће постати више од фабрике за свет; Пекинг жели да постане ривал Силиконској долини у области технологије. Али многе од највећих иновација постижу људи из лабораторија који просто истражују. Сигурно је да земља са тако много средњо-школских математичких зналаца може понудити свету милионе квалификованих компјутерских програмера. Али ако Кина заиста жели да постане јак играч у високој технологији, тада њени студенти морају бити у стању да креирају продорну технологију ― а не да јој само служе… Оно што можда још више обећава, кинески универзитети су иза елитних градских колеџа и у побољшаном окружењу траже будућег кинеског Њутна или Неша. Харвардски Јау помаже оснивање математичког института у Хон Конгу где, он каже, неки од најкреативнијих студената потичу са села или из најсиромашнијих главних школа. Поново у својој спаваони, Ли, млади докторант, машта о томе како би било добити Фиделову медаљу. «Сваки млади математичар сања тај сан. И ја то сањам», каже Ли. Можда ће ускоро и сазнати његово значење. Па и он је, након свега, са села. |
|
|
By Sarah Schafer, Newsweek |
