Све је до људи

Др Ивица Томљеновић, потпреседник Републике Српске

Доњих пет, црно-белих слика је из периода до 1976. када је Ивица Томљеновић био професор физике у бањалучкој Гимназији

Навешћу неке.

Ивица је рођен 1942. године као најмлађе, пето дете, на Предграђу, у Бањалуци, код Железничке станице, где му је отац, идући трбухом за крухом, као надзорник локомотиве, радио.

Основну школу је завршио у Бањалуци, као и Гимназију, у згради Реалке. Матурски рад је имао из физике, на тему ''Природна и вјештачка радиоактивност реактора''.

Као стипендиста ''Чајавеца'' студирао на Природно-математичком факултету у Загребу, смер експериментална физика, односно атомска физика.

Да не буде забуне, и студирао и дипломирао.

Једно време је радио у ''Чајавецу'', на развоју и производњи детектора и јонизујућег зрачења, па шест година као професор физике у Гимназији, да би се опет вратио у ''Чајавец''. Прво је ванредно сарађивао са Електротехничким факултетом, а онда и редовно. Постдипломске студије уписао је осамдесетих година на Природно-математичком факултету у Крагујевцу, где је била формирана једна група од осам постдипломаца која је изучавала детекцију, дозиметрију и нуклеарну физику. Вежбе и експерименте имали су у Винчи, на Иституту за нуклеарну физику.

Магистрирао је 1987. године, а докторирао на Природно-математичком факултету у Сарајеву, 1996. године, тада када је рат стао, кад су блокаде са путева биле уклоњене, па се могло путовати. Докторирао је уз помоћ старих пријатеља из Винче, који су му омогућили да бесплатно користи њихову опрему и уређаје.

Сада је актуелни потпредседник Републике Српске, а ванредно сарађује са Природно-математичким факултетом у Бањалуци, предмет метеорологија и стандаризација, где држи и вежбе из нуклеарне физике.

Како сте се, као одличан ученик, који је скоро из свих предмета имао петице, определили баш за физику?

Увијек сам у школи имао склоности према природним наукама, а нарочито према физици. Физика као наука углавном је везана за експерименте, а ја сам волио експерименте. У старој згради Гимназије, на другом спрату, био је кабинет физике, један прави кабинет у који смо ми, када имамо час физике, ишли на наставу. Данас ми тај одлазак на наставу физике у тај кабинет личи на упућивање ка мом будућем позиву.

Професор Фирсов је на часовима хемије говорио о атомима, о микро-свијету, па се у мени јавила знатижеља да видим какви су атоми, шта су то молекули, како се добија енергија из тих малих атома, како је могуће да се добије електрична струја, топлота; све је то за мене био изазов.

Интересовала су ме и јонизујућа зрачења, која су тада, као дио атомске физике, међу нама младима, као што су данас компјутери, били популарни, јако.

Доста се тада у штампи писало и о нуклеарним централама, о примјени нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе, о примјени изотопа; да су они будућност свијета, да ће се примјењивати на сваком кораку.

А и Институт за нуклеарну физику у Винчи био је тада на врхунцу, био је свјетски институт, у самом врху научних истраживања.

Из свих тих разлога ја сам се опредијелио за физику, којој сам, ето, посветио читав живот.

По вама, чиме се физика бави, односно шта је њена суштина?

Физика је природна наука која изучава природне појаве. У природи постоје извјесне законитости, односно дешавају се извјесне законске промјене. Поред тих природних закона, постоје закони које човјек сам измишља, и натура природи као промјене које би се могле десити у природи. То значи, да се физика једним дијелом бави природним појавама, законима природе, а другим дијелом, онда када их успостави, физика као наука хоће да их подреди себи, да их искористи у своје сврхе, да човјеку олакша рад, живот. Тако је било кроз вијекове, од точка и полуге, као једноставних али епохалних открића, па до електричне или нуклеарне енергије.

Да ли се тим законима које човек измишља и натура природи нарушава равнотежа природе?

Једним дијелом да, јер све има добру и лошу страну, само треба измјерити да ли је већа корист од штете.

Нема сумње да су нуклеарне централе потребне, јер је живот данас незамислив без струје, али је и опасност од зрачења неизбјежна.

Рентгенско снимање омугућава да доктор види оно што голим оком не може да види, а истовремено, она су штетна, јер уништавају ћелије.

Данас је аутомобил прека потреба, а издувни гасови и бука коју праве су штетни не само за човјека, него и за биљни и за животињски свијет.

Ми хоћемо у сваком тренутку да се чујемо са пријатељем, ближњим, пословним партнером, а с друге стране електромагнетно зрачење које мобилни телефон има, мање или више дјелује на човјека.

Па која зрачења производе телевизори, а хоћемо да будемо информисани, или радиоактивни громобрани, а хоћемо да будемо заштићени. Ми од свега тога не можемо побјећи. Ми смо опкољени, тако да нас на сваком кораку обасипају електронска зрачења.

Споменули сте експерименте, и рекли да сте их волели. Какво вас осећање обузме тада када неку научну претпоставку докажете?

Кад сам радио у ''Чајавецу'', требало је да направим уређај који ће да реагира на бљесак атомске експлозије. Тај уређај, рецимо, треба да активира вентилаторе на атомским склоништима, да затвори тенк, или нешто слично, да атомско зрачење не би доспјело до оних који су у близини. Значи, у питању су људски животи. И сад, требало је наћи нешто што ће симулирати атомску експлозију. Ја сам доста читао о томе и дошао сам на идеју да то учиним са једним рентген-апаратом. Највећи рентген-апарат у тадашњој Југославији био је у Сарајеву, у ''Енергоинвесту''. Ја сам вршио неке прорачуне и мислио да се то може реализирати. Ми смо из Бањалуке донијели своје уређаје у Сарајево, поставили их, а дошле су колеге из Винче, са својим уређајима, да то мјеримо. Све је одлично функционисало, па су мјерења показа баш онај резултат до којег сам ја прорачунима дошао. Тешко је то кад испадне боље него што си очекивао.

Зашто је тешко?

Обично мислиш да је грешка. Посумњаш. Онда идеш поново са експериментом, а он покаже исто. Кад сам видио да је то то, ја сам скочио и колегу из Винче који је имао уређај за мјерење пољубио, јер смо ријешили један кључни проблем. Скакао сам од радости, јер сам реализирао једну идеју на коју други нису били дошли.

Да ли физика и религија имају неких додирних тачака?

Мене чуди да је изјестан број научника који се бавио физиком, били вјерујући људи. Вјеровали су у Бога, а мени дефиниција Бога није јасна. Не знам шта ће им Бог, чему служи и у које сврхе им треба. Тражити неки скуп околности, тражити неку помоћ од нечег што је ирационално, не знам шта људи хоће од тога.

Ако се нешто доказује, ако се ради било какав експеримент, на било ком нивоу, његов исход зависи од прорачуна, припреме, уређаја, мјерних апарата, услова, од правилног извођења, а не од неке више силе. Има закон статистике, ако нешто треба да се деси, то ће се и десити. Ако све није припремљено и прорачунато како треба, сто богова ми не може помоћи да експеримент успије.

Не може ми помоћи нико.

Могу дубити на глави.

А да ли религија има додирних тачака са физиком?

Рекао бих да има. Рецимо, у физици као науци, ако се у теорији говори о неком закону, а ми нисмо у стању да га провјеримо, ми у тај закон вјерујемо. Ми као физичари не сумњамо у то што су други испитали, установили, доказали. Ако је Паскалов закон, ми га поново не доказујемо, већ га узимамо као нешто што је тачно. Имамо повјерења једни у друге. Да немамо, свијет не би ишао напријед. Кад бисмо били сумњичави, гдје бисмо стигли!

Ех, сад, људи који су у религији, који се баве религијом, духовним стварима, кад нешто напишу, кад нешто тврде, очекују од вјерника да они то прихвате, да вјерују да је то тако, а то је велика разлика. То је проблем вјеровања. Да ли ћемо узети здраво за готово, или ћемо доказивати има ли Бога, нема ли Бога.

А имају ли физика и политика додирних тачака?

Физика и политика су неспојиви појмови. Искрено говорећи, ово чиме се ја сада бавим, па то су малтене глупости. Да није ових околности, никада се не бих у политику упуштао.

Којих околности?

Ја сам се из чисто практичних разлога нашао овдје гдје сам. Прво, ја сам годинама у физици и више не могу дати нешто ново. Ја више нисам у напону снаге. Друго, финансијски разлози. Плата ми је на факултету много мања него што је сада, као потпредсједник Републике Српске, имам. И треће, требао је неко у овом простору да представља хрватски народ.

Ето, то је све утјецало да се нађем овдје гдје сам.

Зашто је, политика у односу на физику, како ви кажете, глупост?

Кад дођу ови страни политичари, или ови наши који не знају ничим другим да се баве, ја им кажем да се ми у физици бавимо законима који су малтене вјечни. На примјер, Архимед као велики и стари физичар, направио је закон који вриједи двије хиљаде година, а политичари данас кажу једно, сутра друго. Баве се стварима од данас до сутра, нечим што нема трајну вриједност. Нешто као млаћење празне сламе. Па да. И кад им то кажем, они се увриједе. Мени није стало до ове функције. Ја сам физичар, сутра ћу се вратити свом послу, а они не знају ништа друго да раде.

Губим вријеме на глупости.

Да ли то што сте рекли, можете да илуструјете на неком примјеру?

Могу.

Кад је било отварање граничног прелаза у Костајници, ми дошли, поредали се, Хрвати стали са једне стране, ту је њихова застава, Срби са друге. Тамо света хрватска земља, овамо света српска земља, а између њих по средини асфалта повучена жута црта ширине десетак центиметара. Сунце упекло, двадесетак камера уперило, народа оволико, а ту је Жак Клајн. Он има папир, ја стојим иза његових леђа. Неке реченице су подвучене црвеном линијом, оне важније, а ове друге плавом. Ту је и преводилац, са брадом, из Хрватске, онај што је и Туђману преводио. Пицула је ту, и нико не сме ништа из главе да каже, него само што је унапријед припремио, да не би шта промашио.

Читава помпа, јер они, политичари, сматрају да је отварање тог граничног прелаза велика ствар. А у ствари, није. За десет година, кад будемо у Европској унији, тај прелаз неће ни требати, неће ни постојати. Нико никога ту неће заустављати, нити ће знати да је ту био гранични прелаз.

Кад се трака пресекла, иде се на коктел, у близини. После када сам се враћао са коктела, туда пролазим. Маса се разишла, гледам ону жуту траку на асфалту, а тамо иза жуте траке, и на једној и на другој страни, оволика, иста, травуљага, расте.

Нема везе.

И за крај, једно људско питање. Шта мислите о распаду Југославије?

Ја сам одрастао у Југославији у којој смо сви били равноправни, у земљи која је била цијењена у свијету, која је имала високи рејтинг, и мени је жао што је до распада такве земље дошло.

Југославија је била рај на земљи, али је човјек проклет. И Адам и Ева су били у рају, али су га напустили јер су мислили да је другдје боље. Тако смо и ми земљу растурили мислећи да је негдје боље. Човјек је проклет, такав му је менталитет, незадовољан је, радознао, хоће боље и кад је то боље горе. А имали смо историјску шансу, да смо само мало имали стрпљења и толеранције, могли смо прије свих стићи у Европску унију. Могли смо бити водећа земља у Европи, могли смо креирати политику Европе, а сада нама другоразредни политичари из Европе, и то чобани, соле памет, и причају тамо неке приче о демократији и толеранцији, а ми смо то већ имали. Они треба тек да стигну на позиције на којима смо ми били.

Кажем, жао ми је.

Све је до људи.

Тихомир Левајац, маја 2003.