Прича о глобусу и Уједињеним нацијама

Ministar vanjskih poslova Bosne i Hercegovine dr Mladen Ivanić, 13. 05. 2003. u Sarajevu sa ministrom vanjskih poslova Irske g. Brianom Cowenom

Младен Иванић тинејџер

Екскурзија III-7, јуни ‘76.

Матуранти ’77.

Ivanić (desno) i Njihova Kraljevska Visočanstva Prestolonaslednik Aleksandar II i Princeza Katarina u Banjoj Luci

Ministar vanjskih poslova dr Mladen Ivanić primio je ambasadoricu Finske gđu Brigitte Stenius-Mladenov koja iz helsinškog sjedišta MVP Finske pokriva BiH.

Deputy assistant secretary of state Janet Bogue and
ambassadorBond visit BiH foreign minister Mladen Ivanic on 03/18/2003

Младен је рођен у Санском Мосту 1958. године, у скоромној породици. Отац просветни радник, прво наставник, а онда и професор српскохрватског језика, а мајка службеник у тужилаштву.

Године 1971. четворочлана породица се сели у Бањалуку, где Младен после основне школе уписује Гимназију, и матурира школске 1976/77, као одличан ученик. Следи Економски факултет, онда магистериј из економских наука, па докторат, избор за редовног професора на Економском факултету у Бањалуци, као и за ванредног професора на другим факултетима у земљи и иностранству.

Упоредо са стручним усавршавањем, Младен се бави и друштвено-политичким радом. У Гимназији је био председник Омладинске органиžзације, касније, у 29. години члан Председништва БиХ, а онда када је уведен вишестраначки систем, оснžива своју странку, Партију демократског прогреса, па постаје председник Владе РС, а сада је министар Иностраних послова БиХ.

У мојој породици владала је атмосфера да треба ићи у гимназију, јер је гимназија најбоља средња школа.

Јесам. Свега сам двије и по године био у Бањалуци, још нисам био примио коријене, а приче о Гимназији као великој школи, великој згради, много већој него што је била моја основна школа, пуно ученика, а професори озбиљни и строги, па сам се плашио хоћу ли све то моћи савладати.

Трауматично. Други дан мога боравка у школи, а први час географије. Био је у разреду неки црни глобус, дрвени, и ученици су се с њим играли одбојке. У једном тренутку неко ми је тај глобус бацио, и како сам ја увијек био трапав и мало крупнији, па нисам био вјешт у хватању глобуса, испустио сам га, он је пао на под и пробио се. Дошла је професорица Смиља Керкез и видјела да је глобус пробијен. Ко је урадио – ја се јавио. Ко је крив – ја признао. Нисам знао слагати, и професорица је реаговала оштро, без икаквог објашњења, извињења, оправдања, у дневник ми је уписала кеца. Дневник празан, нико ни из чега нема оцјену, само ја из географије имам један. Прва оцјена, први сусрет са школом, професорицом, кец, као нека врста казне.

То је за мене био шок. Прво, шок је доћи у Гимназију, а камоли добити кеца. Ја сам био навикао да имам добре оцјене, био сам одличан ученик, ишао на разна такмичења, а сад одједном, паф, кец. Мислио сам да је готово са мном, да од мене неће бити ништа. Био сам се толико препао да сам мислио да се испишем из школе и да одем негдје другдје. Четири-пет дана било је врло жестоко. У разреду никог нисам знао, нисам имао с ким своју муку да подијелим, да се отворим, изјадам, растеретим, тако да је требало доста времена да уђем у нормалу.

Не, напротив. Касније, када је професорица основала ''Секцију Уједињених нација'', ја сам се први учланио у ту секцију, са још двадесетак другова и другарица, и био један од њених најактивнијих чланова.

Па овако. Свако од нас је имао задатак де осталим члановима секције представи једну од земаља свијета. Сјећам се, ја сам требао да представим Мексико. Да би то било оригинално, ја сам чак набавио мексиканску ношњу, неку бијелу ношњу са шареним пешкирима, а на глави сам имао сомбреро, па сам се тако и сликао. Да све буде убједљиво, донели смо и текилу која се послије представљања Мексика служила.

У принципу, осим глобуса, нисам имао неких проблема са професорима. Чак мислим да су ми били наклоњени. Понекад, у неким тренуцима, чинило ми се да су преоштри, престроги, да знају бити помало неправедни, не толико према мени, колико према другим ученицима.

И поред свега, за мене су професори увијек били ауторитет, људи које сам поштовао, цијенио, а и данас их и цијеним и поштујем. Никад ни једном професору нисам говорио ти, ни онда када сам постао зрео човјек, на сада када сам то што јесам.

 Ово што сам ја данас, не дугујем само себи. Напротив, добар дио тога што сам у животу урадио, посебно у дијелу струке, углавном је резултат тих људи. Наравно, дугујем пуно и родитељима, оцу који је посебно утицао на мене, који је имао кратку реченицу и бриљантну мисао, који је имао неке стандарде, критеријуме од којих није одступао и кад му је било најтеже, онда морална начела, уважавање људи око себе, непровокативно понашање, све је то на мене утицало да постанем овакав какав сам данас.

Богами, на високом.

Нисмо имали изгубљених часова, није се могло десити да професор не дође на час, да откаже час, било је пуно ваннаставних активности, силних секција.

У принципу, Гимназија је тада била врхунски организована институција. Можда ће превише испасти ако кажем, боље него држава данас.

Са више реда.

Ни сам не знам. Изгледа да сам имао афинитета према томе, склоности, спремности, за руковођењем колектива.

Прво сам био кандидован у Предсједништво омладинске организације, а онда, послије годину дана, изабрали су ме за предсједника.

Тада када сам се ја опредјељивао, било је вријеме ЗУР-а, доба оснивања многих организација удруженог рада, и велики захтјеви за великим бројем правника и економиста. Други разлог је што се већи дио мојих другова опредијелио за економију. Сјећам се да је економију тада уписало 500 студената, а завршило стотинак.

Економија је, наравно, наука, али није само наука, већ и умијеће, способност, вјештина. Колико људи има, не само код нас, већ и у свијету, који нису одслушали ни прву годину економије, а врло су успјешни, који су се обогатили. Ти људи су имали идеју, одлучност, њух, гдје да уложе новац. А онда када дођу до великог богатства, неће га препустити необразованим, људима идеје и иновације, него ће управљање препустити стручним, образованим људима.

Зато ја студентима имам обичај да кажем: Немојте вјеровати тиме што ћете мене слушати, и по дефиницији постати успјешни, и што ћете научити све што вам професори кажу, а немојте прећи у другу фазу да сте због своје памети у стању све сами ријешити! Економија је наука, али не наука која сама по себи гарантује резултат. Зашто? Зато што се бави људима, а људи су непредвидљиви, јер стално мијењају своје реакције. На исти подстицај другачије реагују у једној, у другој, а другачије у трећој ситуацији.

Јесам, у три случаја. Био сам предсједник Управног одбора Медицинске електронике у току рата, када сам значајно помогао да фирма у тешким ратним приликама преживи, да неке дугове врати, и то у вријеме којекаквих блокада, изолација и санкција. Други пут када сам у Бањалуци отворио канцеларију ''Дилоти ен туш'', куће која спада међу четири консултантске куће у свијету. То је прва озбиљна кућа која је дошла у БиХ са намјером да остане, а не само да искористи паре док је међународна обнова, док су међународне донације. Почео сам од нуле, и у кратком року направио велики посао, те су ме након годину дана убацили у Управни одбор за источну Европу.

И трећи пут, када сам био предсједник Владе РС.

Веома. Она одлучује о животима људи, о платама, пензијама, становима, о рату и миру, путу, хоћемо ли ићи асфалтом или макадамом. Зато она не смије бити препуштена неморалним и неспособним људима. Ко год каже да је политика прљава и да тамо само иду неморални људи, мислим да страшно гријеши. Не смијемо дозволити да се политичка област толико испрља, јер ће онда нама управљати откачени људи, а нормални се никада неће прихватити политике. Тада ћемо сви испаштати, јер ће неспособни нама владати.

Ја ћу на ово питање одговорити тако што ћу поћи од себе. Ја мислим да онај који води неки колектив, мора показати сигурност. Прави вођа мора да зна куда иде, и при том да зрачи сигурношћу, тако да они који су око њега у њему виде сигурност. Ма колико тешко било, он не сме показати колебљивост, слабост. Људи око вас не смију примијетити да се ви двоумите, ломите, и кад се ломите. Ето, то је то.

Друго, да би се владало људима, мораш знати приступити људима. Политика је великим дијелом повезана са психологијом. Ја нисам типичан балкански политичар, јер нисам човјек конфликта, сукоба, свађе, доминације, лупања шаке о сто, галаме, наметања одлуке. Ја више волим да убјеђујем људе, који не мисле тако како ја мислим у датом тренутку. Мој животни став је да сви људи са којима радим полазе од доброг. Можда људи не разумију све, па им треба објаснити, те им треба предочити чињенице, па да аргументи учине своје. То тражи пуно времена, воље, енергије, уношења у то, домишљања и премишљања, и надасве убјеђивања, али се на крају исплати.

 И треће, да ли ћете успјешно владати људима, зависи и од тима који сте сами одабрали. Политичари не могу никада знати све, морају имати сараднике, тим који иза њега стоји. Ако изабере прави тим, онда је успјешан. Ја сам пуно жена бирао за своје сараднике. Милица Бисић је била мој савјетник, шеф кабинета је била Рада Божић, шеф партијског клуба Рада Трифуновић, па ...

Зато што су жене мање конфликтне, мање спремна за стварање проблема, лојалније су и оданије и преданије послу којег се прихвате.

Ја сам пуно доброг добио од људи, а имао и лошег, злог. Међутим, никада нисам полазио од претпоставке да то они намјерни раде, него од претпоставке да је то недостатак информација, незнање. Трудим се да људима приђем искрено, отворено до краја, и да никога не потцјењујем.

Као средњошколац сам их доживљавао као мјесто гдје владају правда, толеранција, гдје влада то што је најсветије, што је највећа вриједност човјечанства, гдје људи из земаља различите политичке тежине имају једнака права.

Тоје један идеал младалачког заноса.

Међутим, много година касније, на лицу мјеста, слика је сасвим другачија. На примјер, кад говори предсједник САД-а, сала је препуна, јер се зна да се у његовом говору одређује правац свјетске политике. А кад говоре предсједници других земаља, чак и европских, онда сала буде полупразна. Буде присутан трећи секретар, или службеник најнижег дипломатског ранга, а врло често се догађа да на мјестима неких земаља нема никога.

Или други примјер. Кад предсједници послије говора напусте салу и изађу испред ње, онда дипломате долазе и честитају на говору. Ако је говорио предсједник велике земље, ред је толико дуг да честитање траје читав сат. Ако је говорио предсједник мале земаље, онда дође пет до десет људи да му честита.

БиХ спада у земље које су објективно мале и без великог утицаја. Ми смо привлачили пажњу док смо били проблем. Да сад кукамо о разарањима, жртвама, о патњама, осам година је прошло од завршетка рата, људе то више не занима.

Сада пажњу можемо привући само на неком великом успјеху, на нечем изузетно позитивном.

А не можемо постићи ни то да будемо досадна земља, као што су, рецимо, скандинавске земље, јер нисмо на том економском развоју.

Тешко је у овом тренутку одговорити на то питање. Мислим да ми још нисмо схватили проблем глобализације, и мислим да немамо одговор на ту тему. На глобализацију у смислу једног језика на којем се одвија комуникација, интернет који продубљује контакте, али отуђује човјека од човјека, тјера га да комуницира са машином, а не са људским бићем. У међународним оквирима глобализација објективно гута мале земље ако не нађу одговор, ако не постану дио нечег ширег, ако се не накаче на нешто што је шире, моћније, важније.

Па, на Европску унију. Она је ипак неки шири оквир, него кад сте самостални.

Оно што мене мучи, што не могу да нађем одговор, јесте како ће мали народи проћи у тој глобализацији. С једне стране имамо глобализацију која подразумијева једно, а са друге стране имамо страх од губљења властитог идентитета. То је најтеже за сваког човјека, па и за народ. Глобализација је уклањање граница, увођење истих правила, увођење једног језика, једне технологије, једног комуникационог система, а са друге стране страх за идентитет, гдје сам, шта је мој печат који иза себе остављам, шта је мој знак поред пута који ће остати и који ће о мени говорити.

Гдје је ту рјешење, не знам.