МАТЕМАТИКА И ЖИВОТНИ ПРИНЦИПИ

Драган Чавић, преседник Републике Српске

Драган Чавић, председник Републике Српске, априла 2003.

Нова Гимназија, некад

Бањалучка Гимназија

20 годишњица матураната из 76'.

Кеки

Како је дошло до тога да се од многих средњих школа определите за гимназију?

Као дјечак маштао сам да постанем љекар. У размишљању који је пут за ту професију, сам сам закључио, иако моји родитељи нису били за то, да је то гимназија, најпризнатија школа за факултетско образовање. Тако смо се нас четворица, тада када смо завршили Основну школу ''Драго Ланг'', на Лаушу, обрели у Гимназији.

Да ли сте се прибојавали прича које су тада кружиле по граду о Гимназији као тешкој школи, о појединим професорима?

Свакако. Слушали смо у то вријеме за нас клинце застрашујуће приче. Било је неколико професора који су међу ученицима били на злу гласу. Рецимо, ако ти историју буде предавала Нада Кантар, онда ти се црно пише. Па ако ти биологију буде предавала Милосава Миладиновић, или хемију њен муж, сада већ покојни Кеки, нема шта да тражиш у тој школи. Па је професор Цинцовић био на злу гласу, Гојко Васић још није био дошао у школу, а о професору Иви Накићу била је створена читава фама, и тако даље.

Када данас са ове дистанце све то посматрам, те приче нису имале основа. То су били професори који су од ученика тражили континуирано да уче, који су тражили знање. То су били професори који су имали чврсте и високе стандарде, и који од тих стандарда нису одустајали ни по коју цијену. Зато се о њима говорило као о бауцима.

Конкретно, каква вас је школа дочекала?

Дочекала ме школа која је имала врло високе стандарде, строге, чврсте. Дочекала ме школа која је била заснована на утеривању навика, која је омогућавала пролазак искључиво на основу властитог знања. Није било могуће да неко изађе из бањалучке Гимназије а да није оспособљен да студира малтене било који факултет. Тада се губило право на школовање у четвртом разреду, а не у првом или другом.

Могу слободно да кажем да је бањалучка Гимназија у то вријеме имала огроман рејтинг, и важила као једна од најбољих гимназија у цијелој бившој Југославији.

Који су вам предмети били најдражи?

Најдражи предмет у првој години била је историја умјетности, коју је предавала једна права, шармантна госпођа, Драгојла Тошић. Она је код ученика знала да побуди интересовање за лијепо. Интересантни су ми били часови код Омиља Креца, на предмету психологија, филозофија, логика. Његови часови су били испуњени пуноћом, духовитошћу, правим садржајима. Па часови хемије, због професора Милана Миладиновића, Кекија, који је с једне стране био врло чврст у тражењу знања, а са друге духовит и оригиналан, од појаве до развученог екавског говора. Па часови физике код професора Ивице Томљеновића. Ето, како је живот непредвидљив! Данас је Ивица потпредсједник Република Српске, а тада је био мој професор. Он је тада био мени шеф, да употријебим тај израз, а данас сам ја њему.

Никако не спомињете математику?

Математика је била и остала најтежи предмет и баук за све ученике Гимназије, па и за мене. Имао сам неки унутрашњи отпор према њој. Она је захтијевала континуиран рад, а ја нисам имао радне навике. Математика је комплексна наука, и грађење математичког знања иде циглу по циглу. Није се могло ући у поглавље граничних функција или лимеса, ако ученик није савладао то што претходи. По свему судећи ја по својој природи, по свом менталном склопу, и по конституцији, нисам био подобан за то. Био сам типичан кампањац. Ухватим се у коштац са проблемом тад кад се с њим суочим, онда кад он ескалира. А био сам и ђачки несташан. Као и сви млади, био сам експлозиван, нисам трпио ограде, норме. Још кад се томе дода да су то биле седамдесете године, године хипипокрета, дуге косе и запуштеног изгледа, да смо били рокенрол генерација која је неке табуе рушила, онда можете мислити на каквим сам мукама био. С једне стране имали смо школу која је имала јасан систем образовања, строге норме понашања, морали смо бити пристојно ошишани, носити плаве кецеље, и обавезно гимназијски грб на цигластој чохи, а филозофија живота тадашње омладине није била прихватање норми, прихватање клишеа, већ живот ван клишеа, са разноразним младалачким егзибицијама.

Да причу скратим, тад ми је математика била нешто напорно, нешто што ме оптерећује, нешто што морам да прођем а имам унутрашњи отпор.

Добро, како сте тај отпор савладали?

Захваљујући професорима. Првенствено Мирославу Цинцовићу, а онда Гојку Васићу, који ми је предавао у четвртом разреду. Све што сам пропустио у претходним годинама, морао сам у четвртом разреду потпуно да савладам. Јер, професор у нама није тражио афинитете, него знање и само знање. Он је изузетно цијенио ред. Ред на часу, ред на настави, ред у раду, ред на табли, ред у свесци. Јако је много полагао на систематичност. Да све буде сложено како треба, да буде издвојена теорема, аксиом, дефиниција, доказ, да све то буде видљиво, што је у то вријеме био напор за мене. Послије сам ту технику коју је професор Васић мени наметнуо, у раду на факултету у потпуности прихватио, и са математиком на економији нисам имао никаквих проблема. Положио сам је у првом року, и то код чувеног професора Митра Хајдуковиће који је за многе студенте био непремостива препрека.

Ја сам данас захвалан професору Васићу што ме натерао да систематски радим, што ме научио на рад и ред. Што ме натерао да схватим да учећи математику у животу постоје правила, и да непоштовање правила увијек производи посљедице.

Ја га изузетно цијеним и као професора и као човјека који одише поштењем и добрим намјерама.

Шта данас математика као наука за вас значи?

Данас се без елементарног знања математике не може малтене радити ниједан посао. Чак и са једноставном употребом персоналних рачунара, па са фантастичним, готовим програмима, софтверима којим су припремљени за масовну употребу, добро знање из математике је предуслов да се у свим професијама могу користити предности новог информатичког система.

Ја у свом послу много користим ексцел, мајкрософтов програм који даје огромне могућности, отвара простор да човек може успоставити одређене статистике, одређене моделе праћења пословних и других активности. Да би то било схваћено, кључно је знање функције. Ако неко не зна функцију, не може у потпуности да схвати нешто што је саставни дио живота, односно подршка дневним активностима.

Да ли између математике као науке и политике, којом се стицајем околности бавите, постоје додирне тачке?

Како да не. Ко математику схвати као низ норми које мора испоштовати да би дошао до коначног резултата, он на тај начин прихвата живот егзктно, да ништа не може бити флуидно, да за све мора постојати аксиом, односно претпоставка, мора постојати теорем, и мора постојати доказ. Живот углавном тече по тим принципима, посебно политички живот, којем сам ја на неки начин посвећен.

Политика као појам, као професија, или као нека друштвена активност, темељи се на унутрашњој конкуренцији различитих ставова. Она је смјештена у оквир који се зове демократија. Политика је изношење ставова, супротстављање другим ставовима на исту тему, односно право испољавања мишљења без санкција.

Е сад, демократија као оквир за политику, не може се схватити као право да се чини нешто без правила. Ако се правила не поштују, демократија врло лако склизне у анархију.

Резултати политике треба да буде креирање амбијента живота кроз одређена законска рјешења, уставне норме, правна акта, кроз власт. У свему томе врло су битна правила. Да све буде постављено на своје мјесто, да сви живе по нормама тако да не производе посљедице код других са којима живе.

Математика је таква. Она је ред правила. Сваки број у низу има своје мјесто. Али исто тако, до неких се рјешења може ићи различитим путевима, и она има низ непознаница, не постоји крајња истанца, јер она рачуна са бескрајем. Не може се до неког резултата доћи и рећи: Е, овде смо све постигли, и нема више непознаница. То је огроман простор који треба освојити. Као и у демократији. Она је вјечни идеал којем ће човјечанство тежити док је свијета и вијека.

Да ли бисте, на крају овог разговора, могли да испричате неку анегдоту која је везана за гимназијске дане, другове, професоре?

Врло радо. Иако је толико година прошло како сам напустио ђачке клупе, све ми је још увијек у свјежем сјећању.

На примјер, професор Цинцовић је био познат као изузетно духовит професор, а истовремено је прихватао духовитост и на свој рачун. Испричаћу двије анегдоте које потврђују ово што сам рекао.

Професор никад није пратио имена ученика, већ се сваком обраћао са Црни Митре, или Црни Јоване, или слично. На крају године када је било закључивање оцјена, увијек је био један број пацијената који послије свих патњи кроз које су прошли нису знали да ли су из математике прошли. Кад би се професор одлучио да им закључи двицу, имао је обичај да каже: Дижем рампу да волови прођу!

Нико се од њих на те ријечи није вријеђао, напротив, био је пресрећан што не иде на поправни, па макар био то што је професор рекао.

Друга анегдота је на рачун професора. Једног дана је Цинци извео једног ученика пред таблу да га пита, и овај није знао ништа. Ама баш ништа. Професор је рекао: Црни Митре, окрени се око своје осе и иди на своје мјесто. Ученик је учинио што му је речено, али тако што је око професора обишао а онда стварно отишао на своје мјесто.

Или за професора Васића. Кад долазе тешке лекције, или задаје изненадни контролни, знао је да док улази у разред, са врата да виче: Рајо, притежите опанке, данас путујемо!

Иво Накић је био легенда, а ми смо знали и легенду да провалимо. Знали смо да професор ако не шета, ако седи за катедром, ако је тишина, да заспи.

Кад нам да писмени, онда се ми умиримо, нико не прича, мува се чује. И кад видимо да је професор заспао, онда настаје преписивачина.

Или једна анегдота за Кекија, мени веома драгог професора.

Кад је предавао о етилалкохолу, па наводио емпиријску формулу, увијек је развлачио онај завршетак, и то овако: CH3CH2 ooooooo H-a! Tо је био његов чувени узвик. И сад нас четворица матурирали, са Гимназијом више немамо ништа, немамо никакву обавезу ни према професорима, спремамо се за пријемни тако што у новоотвореном кафићу ''Буљони'' за шанком стојимо и пијемо шток, италијански, који је тада био у моди, кад наиђе Кеки. Кад смо га угледали, ми углас повичемо: CH3CH2 ooooooo H-a!

A Kеки упери прст у наше чаше и каже: Е, то вам је то! Етиалкохол!