Гејтс и Њутн

«Није добро да се од малена пландује у прекобројном изобиљу, тако да сам сваком од моја три детета на рачун у банци ставио по 10 милиона долара, тек толико да виде да бринемо о њима и да ће моћи да наставе да живе солидно», исповедио се човек који је тек пре неки дан напунио онолико година колико је већ згрнуо милијарди – 47.

 Оно што је за Гејтса васпитна скромност за многе је, наравно, нешто о чему могу само да сањају. Он се бацио на добротворство, па је частио и Индију са пола милијарде долара, од којих је четвртину наменио као поклон за лечење оболелих од сиде, а осталих 400 милиона долара за трогодишње улагање у развој компјутеристике и масовно обучавање у коришћењу дражи које лиферује његова компанија.

Надмашивши овим свотама и снове неких држава о инвестицијама и донацијама, Гејтс је одмах стављен под јавну «психоанализу». Да ли је нормалан неко ко даје толики новац, зар он мисли да нас може купити, знамо ми да он хоће да нам замаже очи – а заправо само сузбија конкуренцију?!
Попут бића с другог света, дародавац је понудио једноставан одговор: «На овај чин посебно ме је инспирисало откриће да у мојој фирми 20 одсто запослених чине баш Индијци». Што се тиче сиде, он је кренуо трагом хуманитарних организација које тврде да је број оболелих у тој земљи знатно већи од четири милиона, и да ће се болест врло брзо ширити. ЦИА упозорава да ће Индија 2010. бити земља са највише људи заражених ејдсом – између 20 и 25 милиона.

Иако изразити елитиста, Њутн је, каже аутор у Гардијану, био слављен међу француским просветитељима и револуционарима као «највећи филозоф једнакости», пошто је показао како закон гравитације делује једнако на све, па нема места давању «веће тежине» владарима као «божијим изасланицима». Његови радови су инспирисали и социјалисте, као што су били Сен-Симон и Фурије, а писац тврди да се Њутн помињао и међу некадашњим америчким политичарима кад су расправљали да ли је бољи једнодомни или дводомни парламент, да је другом давана предност зато што он «одговара трећем Њутновом закону кретања: свака акција има своју супротну и њој једнаку реакцију».

И данас, додаје аутор, један део елите добија најжешће противнике у – другом делу елите. Док седи на угледном институту у Масачусетсу, Ноам Чомски шиба по методима антитерористичког рата Беле куће, а нобеловац Амартија Сен са факултета Тринити у Британији реже по застрањивањима у неолиберал-истичкој економији.

Али шта вреди што сви виде да је свет све сложенији, кад његови тумачи обожавају поједностављена објашњења, примећује шпански публициста Висенте Верду. У политици, сексу, култури, па и религији, сви дају приказе који су толико упрошћени као да свако дете може да их разуме, тако да живимо у најдетињастијем добу новије историје, оцењује аутор у «Ел паису».

Нови императив је «транспарент-ност» која иде дотле да да се све што није сасвим јасно, што није лако разумети, проглашава за ђубре. Судбина света се, закључује Верду, тако нашла у рукама «великих специјалиста разбибриге, чије је руковођење инспирисано предста-вама за децу и каубојским романима».

Такав дармар не трпи никакав – озбиљан дар. Ни кад је то, као у случају «софтверског махараџе», таленат који обогаћује и себе и друге, ни кад је то вердан поклон сиромашнима.