|
Архимед Лица |
Ајнштајн и Гедел / Einstein & Gödel |
|
ДА САМ МУВА НА ТЕКСТУ КЊИГЕ КАДА НАЈВЕЋИ ФИЗИЧАР ВЕКА ДОЂЕ КУЋИ СА НАЈУТИЦАЈНИЈИМ МАТЕМАТИЧАРЕМ |
||
By David Berlinski |
||
 |
Kurt Gödel, left, didn't realize that Albert Einstein was suffering from an abdominal aneurysm when this photograph was taken, in August 1950. Einstein died five years later СЛИКА ИЗ АВГУСТА 1950, PRINCETON, NEW JERSEY, показује Алберта Ајнштајна (Albert Einstein) који стоји поред аустријског логичара Курта Геделa (Kurt Gödel). Оба човека гледају у камеру. Ајнштајн ности погужвану кошуљу и врећасте хлаче са нараменицама, нагнутог тела. Гедел, обучен у бело ланено одело, има совасте наочале, делује наслоњено и скоро елегантно, са озбиљним изразом лица ублаженим једино необичном сензуалношћу, која се поиграва на левој половини његовог лица. |
|
 Walking home with Gödel was the chief pleasure of Einstein’s day. The two were close friends, Gödel’s wife knitting Einstein a woolen vest, and Einstein presenting the Gödels with a vase for their housewarming. |
Ти људи су спокојни; они повлађују фотографу. Јасно је да су пријатељи. Велико је изненађење кад би се они тек требали упознати. Били су чланови Института за напредне студије у Принстону, а њихове канцеларије су затворене. Као избеглице из Трећег рајха, оба су прошли тежак период историје и имају заједнички богат народни, грлени њемачки језик, један свет речи који се окреће око Гетеа (Goethe), а не Шекспира (Shakespeare). Мада је Ајнштајн био физичар, а Гедел математичар, имали су заједничку интелектуалну храброст и теме које су се преклапале у граничним истраживањима. Геделова теорема о некомплетности, публикована 1931, када је он имао само 25 година, изменила је основе модерне науке, једнако као Ајнштајнова теорија релативности 15 година раније. Елементарна аритметика, доказао је Гедел, некомплетна је и остаће таква. На којем год аксиоматском систему да заснујете своје прорачуне, биће истинитих исказа ван вашег домашаја. Додавање нових исказа постојећим аксиомама није довољно добро јер обогаћени систем поново остаје некомплетан. Ајнштајн је једном поменуо Оскара Монгерштајнера (Oskar Morgenstern), једног од оснивача теорије игара, да је отишао у институт једноставно да би отшетао кући са Геделом (`Um das Privileg zu haben, mit Gödel zu Fuss nach Hause gehen zu dürfen.’ – Оригинална немачка реченица која се не може сасвим тачно превести.) То су чинили често све до Ајнштајнове смрти 1955. године. Још увек су њихови научни афинитети досезали дубоко преко њихових разлика. Ајнштајн је био човек чије је самопоуздање било тешко пољуљати. |
|
|
Гедел би узвраћао контравезно и два пута је доживео нервни слом;
био је, у најбољим околностима, болешљив, а у најгорим, хипохондрик. Када су се два човека срели 1933. године, свет младог Геделовог генија још није напустио академске оквире, где је саопштаван шапатом. Ајнштајн који је, са друге стране, имао 54 године, ближио се крају продуктивне каријере. Иако је задржао осећај дрског враголана, Ајнштајн је такође стекао вид мраморне глаткоће и трансцедентну личну славу због које је постао мистична фигура века, његово утонуло тужно лице је постало познато широм света. Те разлике су се неизбежно одражавале на природу њиховог пријатељства. У писму писаном биографу Карлу (Carl Seelig), Ајнштајнов секретар је назначио «страшно брзо» као поздрав Ајнштајну када би се год он појавио на семинарима или конференцији. Чак ни Паули (Wolfgang Pauli) који је био оштрог језика, колега по Нобеловој награди из физике, није могао себи приуштити да третира тог великог човека као обичног смртника. Чинило се да Гедел дели нешто од његовог става. У посму својој мајци, изражавао је задовољство што се афирмише кроз пријатељство са Ајнштајном. «Ишли смо толико далеко да сам пар пута био у његовој кући», писао је 1946. «Верујем да се ретко догађало да он неког позове у своју кућу.» |
||
